Патријарх Порфирије: У заједници Цркве нема домаћих и страних. Међу својима не може бити туђих и наших!

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија изговорена 19. новембра 2023. године у храму Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду

У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, чули смо одломак из Јеванђеља по Луки. У једној причи имамо два догађаја. Наиме, с једне стране Господ исцељује крвоточиву жену која је боловала дванаест година, а у исто време буди из умрлих, из мртвих кћер Јаирову. Сама слика је веома драматична. Око Господа се тискало много света и ту је тешко разликовати ко је све дошао да чује реч Христову и ко од Њега очекује спасење. Ми често размишљајући о Јеванђељу мислимо да су Христа углавном пратили неуки, необразовани, сиромашни људи и да су они само тражили помоћ од Њега, а овде видимо једну заиста обичну жену из народа, непознату, сиромашну. У исто време ту је и Јаир који је припадник синагоге. Штавише, он је старешина синагоге, дакле, неко ко је имао и виши социјални статус и био вреднији, ученији и самим тим засигурно имао је већа материјална добра, али једни и други долазе и слушају реч Христову.

Заправо, сам Господ неправи разлику међу људима. Оно што дефинише човека у односу на Христа јесте људско, тј. наше, унутарње стање, да ли је то однос уверења и трагања за ликом Христовим или је статус самодовољног, човека затвореног у себе, у свој егоизам, у своје самољубље, човека који се ослања на вредности овог света које су му саме по себи довољне. У личности жене болесне дванаест година, која је потрошила све своје имање тражећи лек за болест и није га нашла, и у личности Јаира видимо двоје људи сасвим различитог порекла, али који имају исти пут. То је пут унутарњег односа према Богу, пут поверења, пут вере. Зато и љубав Христова – који, рекох, не прави разлику међу људима, подједнако је дошао у свет, узео на себе крст и тело људско и страдао ради спасења свакога човека – и Његов позив на спасење имају одјека само у душама оних који као темељ, основ, садржај и контекст свог живота имају веру у Христа, а онда и све остало што мисле, што говоре, што чине јесте плод те вере. Апостол Павле у посланици коју смо чули, у делу из посланице Ефесцима, каже да је Христос дошао да мири све, да укине сваку врсту преграде и да оне који су до јуче били страни учини домаћима, да заправо у заједници Цркве, у телу Цркве, нема домаћих и страних. Међу својима не може бити туђих и наших. Тако и у овој причи једно постају они који су изашли из свог биолошког, свог друштвеног контекста.

Било је природно за жену која је боловала од крвоточења у она времена да буде одбачена, да буде на маргинама друштва и да је презрена. Да је она прихватила тај свој друштвени статус као довршен, као непроменљив, тај спољашњи контекст који је као нешто што одређује за свагда, она би заиста остала неисцељена. Међутим, она није пристала на то да спољашње околности, да друштвени контекст, да однос међу људима који почива на закону буде нешто што је коначна њена одредница. Дакле, није се задовољила биолошко-социолошким контекстом, крвљу и тлом, него је хтела да из те такости уђе у духовну сферу живота у заједницу са Богом. И зато је имала снаге и храбрости да поред свих спољашњих елемената који су је спречавали приђе Месији, да приђе Учитељу, ништа је не зауставља, него снагом вере макар и кришом да се дотакне скута Христовим, да загрли Његове ноге, да му приђе у смирењу и скрушености. И како каже сама прича – одмах би исцељена.

Дакле, загрљај Христов и у исто време наш загрљај у смирењу и скрушености, у молитви и вери у Христа аутоматски и у тренутку мења наш живот. Сам Господ каже: Вера твоја спасла те је. Дакле, вера у тренутку ствара, како каже апостол Павле, од човека закона, од човека пролазног, од човека историјског, ствара новог човека. Човек вером постаје нова твар у Христу, јер је у Христу све ново. А Христов однос према свету јесте однос не пролазности, не смрти, него однос васкрсења, победа над смрћу, однос живота вечног. То управо показује и у причи у којој исцељује Јаирову кћи, као што је исцелио и Лазара четвородневног. За Христа не постоји смрт, али за онога који има веру, који живи вером и поверењем у Христа, не за онога који проверава Христа, не за онога који контролише Христа и ставља себе изнад Христа, него за онога који има поверења у реч Христову не постоји смрт.

Све у овом свету за Њега има печат крста и Васкрсења Христовог. То исто важи и за све хришћане, то важи и за Цркву. Црква нема потребу ни за једним човеком, јер је она Тело Христово, али ми имамо потребу спасења, тј. потребу Тела Христовог, потребу Цркве. Зато у Цркви живимо искључиво и само вером и поверењем, а не проверавањем и не постављањем себе за врхунски постављен ауторитет свега што у Цркви постоји.

Нека би Господ дао да и ми имамо веру крвоточиве жене, да имамо веру Јаирову који је такође порушио окове, контекст свог ограничења биолошког, социолошког, па и религијског, јер је припадао синагоги, био старешина цркве. Да је поступао по законима и правилима старешина синагоге, да је поступао по правилима закона којима је припадао, он би – као и фарисеји, књижевници – морао одбацити Христа. Међутим, у њему се пробудила вера, пробудило се поверење у Христа. Надишао је сваку врсту лимитираности овим светом, па и лимита који може бити понекад религијски, јер религија није живот у Христу, религија није истинска и аутентична вера. Религија је, по правилу, нешто што полази од човека и снагом људском хоће да победи овај свет. Међутим, живот у Христу значи препуштање, предавање себе Христу, распињање овом свету, распињање свог ума, својих мисли, свог тела, распињање читавог свог бића са умирањем са Христом како бисмо онда и саваскрсавали заједно са Њим.

Нека би нам Господ дао вере жене крвоточиве и вере Јаирове да бисмо и ми у сваком свом страдању, у сваком свом крсту, крстом Христовим свој крст могли учинити крстом Његовим, да бисмо онда саваскрсавали заједно са њим и ове и сада и у векове векова, амин.