Добри војник | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт]

30. Април 2021 – 16:18

Поводом упокојења Добривоја Цвијића (1946-2021), великог добротвора Српске Православне Цркве

Отишао је и Добривоје, добри војник, добротвор, људина. Претенциозно звучи, знам али такви људи међу нама и даље постоје. Познавао сам га и волео, зато томе сведочим. Ти добри одлазе на боље, мирно место. Напуштају нас на кратко да са нама заувек остану, изнад, у нама, свуда око нас, док се и ми коначно не прибројимо њима. Тако је отишао и наш Добривоје, на Велики четвртак да по рајским насељима сусретне своје, да га коначно прихвате и спроведу.

Добривоја памтим од дана када сам први пут дошао у Топчидерску цркву. Стамен и одсечан чича, брз у мисли и оштар на језику. Прекаљен црквеним искуством тоталног преумљења. Тачан. Пун поучних прича и духовних поука сасвим лично проживљених. Чуо сам и раније о неком добротвору који је помагао даровите, сиромашне студенте од којих је један и мој пријатељ био. Испоставило се да је то управо он, онако тајанствен попут свих његових доброчинстава. То сам касније откривао, никада од њега, увек од других. Он је о томе ћутао, љубоморно чувајући своје бисере за неко озбиљније пребројавање.

Нисмо се одмах на почетку баш разумели. Пре свега, моја природа и мој темперамент у сусрету са његовом преображеном свешћу и прекаљеном духовном строгошћу. Али само према себи и према јакима. Према слабима је свој карактер пројављивао кроз благост и милосрђе. Можда сам га превише подсећао на њега из младости па га је то нервирало или сам био довољно јак и зрео да ме поучи. Како било, у том периоду ми је открио сурову истину коју млади, горди свештеник може само од таквих аутентичних људи да чује. „Ма колико бивао у праву у некој ствари само је један начин да човек исправно одреагује а не постане и сам крив, пред Богом и људима. Мора да наступи из угла онога који увек воли ако хоће да исправи неку неправду или грешку. Не исправља се грех другим грехом. Не даје се поука новим падом. Љубав и молитвено заступништво за ближње, то је наш православни начин мењања стварности.“

Ау какве ли истине, каквог ли примера за мене! Добривоје, добри, попут синајског исихасте као строг и послушан Христов војник разликовао се од свих других доброчинитеља. Они су се кроз своја дела учили побожности. А Добривоје је научен журио да добро чини не трошећи узалуд ни тренутак свог живота. Зато је био строг кад год нешто не би било корисно за спасење. Кроз такво молитвено хитање у сусрет Христу белио је црнило своје напаћене душе. Осветлио је мрак јововског страдања које је поднео због смрти свог сина Владимира да са њим у будућности Царства Божијег доживи нову радост и везе које су једном покидане на земљи поново споји у тамошњој вечној садашњости.

Зато ће годинама након што је подигао зграду у порти Топчидерске цркве за покој душе свога сина и након свих знаних и незнаних доброчинстава од Кома у Црној Гори преко Поснице Светог Саве у Кареји до свих оних Црквених одбора где је својим  делањем заслуживао место: храма Светог Саве, храма Светог архангела Гаврила, бројних студената које је стипендирао; поред свих других награда и одликовања, на своје груди примити крст Светог Саве из руке, блажене успомене, патријарха српског Иринеја. Неколико ми је пријатеља, свештеника, тада рекло: Брате, он је заиста животом достојан да носи светосавски крст, а не само доброчинством.

А понео га је и у име своје Милене, која га је у свему пратила и подржавала и у име кћерке Маје, која га је наследила и његових унука, којима се највише радовао и којима је остао као светли пример одрастања и сазревања.

На небу се сада радује Добривоју и његов први учитељ побожности, блажени старац Тадеј, поред кога се напајао благодаћу Духа Светог и миром Божјим, који се дарује онима који се труде.

Ми наше скромне молитве приносимо за њега Господу у ове дане страдања и блажене туге, да га се сети у Царству своме и да срца свих оних који су га познавали и волели испуни пропламсајима васкршње светлости. Док се и ми не удостојимо да га у пуноћи Вечнога живота угледамо како поскакује од радости и узвикује Амин, са гласним акцентом на „и“.

И уместо да певамо песме о њему, славећи му одлазак из овог света пролазног у свет вечни и непролазни, у уторак 4. маја 2021. године у 14. часова на Новом гробљу у Београду, певаћемо Христу Васкрсломе, пасхалне песме. Песме вечног пролећа и живота, Прволика и доброг војника.

јереј Владимир Марковић