Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] Ненад
23. Новембар 2021 – 15:06
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије састао се 23. новембра 2021. године у Светоархангелском манастиру у Ковиљу са кардиналом Полом Галагером, секретаром Свете Столице за односе са државама.
Састанку су присуствовали Преосвећена господа епископи топлички Јеротеј и марчански Сава, шеф Кабинета Патријарха српског, амбасадор Републике Србије при Светој Столици проф. др Сима Аврамовић и др Богдан Лубардић, професор Православног богословског факултета у Београду.
После састанка, бискуп Галагер је истакао:
– Велико ми је задовољство што сам данас овде. Веома сам захвалан Његовој Светости Патријарху што ме је примио. Овде смо већ три дана, али свакако са становишта наших комуникација, наших односа са Српском Православном Црквом, ово је круна моје посете. Пренео сам поздраве и братску наклоност Његове Светости папе Фрање према патријарху Порфирију, кога он познаје, са ким се срео и према коме има велико поштовање. Обојица су људи велике вере и заиста је та вера била тема нашег јутрошњег разговора. Разговарали смо о дијалогу између наших Цркава, о односима између Цркава у свету, о општој политичкој ситуацији у свету, као и о регионалној и европској политици и другим темама. Мислим да је то била веома позитивна размена мишљења. То одражава велико поштовање које постоји између Римокатоличке Цркве и Српске Православне Цркве. Мислим да је ово веома значајан корак напред који потврђује ангажман који је постојао на различитим нивоима, уз формалне дијалоге и размене ставова. Надам се да ће ово бити почетак даљег напретка који ће окупити хришћане, и православне и католичке традиције, у служби човечанства и проповедања Јеванђеља, што је и разлог нашег постојања као хришћанских Цркава.
Изражавајућу радост због сусрета са високим гостом, Патријарх српски Порфирије је нагласио:
– Ја сам радостан данас што нас је посетио секретар Ватикана – Свете Столице за односе са државама – ми бисмо то рекли једноставно министар спољних послова Ватикана – посебно што смо имали званични састанак данас овде у манастиру Ковиљу који је својеврсни символ мира. Наиме, манастир Ковиљ је настао на месту на којем су се помириле две војске, угарска војска и српска војска за време Светог Саве, који је посредовао у успостављању мира између две војске. Манастир је на овом месту никао као символ мира. Данашња посета и разговор су протекли у том духу, у духу Јеванђеља Христовог. Ми смо наравно разговарали о свим изазовима са којима се суочавају наше Цркве, а то су изазови модерног човека, као и о потреби заједничког сведочења Јеванђеља модерном свету. Константовали смо да је систем вредности које Јеванђеље носи и сведочи, а Цркве су позване да сведоче тај систем вредности, на неки начин другачији од многих других система које се нуде модерном човеку. Систем вредности, који ми као Цркве проповедамо и нудимо, једнако је модеран и данас, иако је стар две хиљаде година – и најпотребнији је модерном човеку. Сви који се суочавају са изазовима, било Цркве или народи, имају пре свега потребу за Христом који је носилац мира. Раздори међу државама, раздори међу људима, понекад и неспоразуми међу Цркавама и неспоразуми унутар једне Цркве, јесу последица тога што заборављамо Христа и покушаја да својим вредностима, својом голом људском памећу уређујемо свет. Није могуће постићи никакав мир уколико немамо мира изнутра у себи, а тај мир није могућ ако немамо заједницу и општење са Богом. Тек онда кад изграђујемо заједницу и општење са Богом ми можемо имати мир у себи, а онда тај мир ће се ширити и око нас, онда ћемо успоставити мир са другим људима, имати и мир са творевином, а онда неће творевина осветољубиво да нам узвраћа на наш потрошачки однос према њој. У том смислу видимо и многе еколошке проблеме, па и пандемију са којом се суочавамо. И ту нам се природа свети. Према томе, ма колико проблеми били материјални, ма колико се тицали нашег тела, увек у позадини свих проблема, или боље рећи решавања проблема, стоји духовно поље на којем треба да извојевамо битку, а та битка се не може извојевати без помоћи Божје. То је оно о чему смо разговарали и око чега смо се сагласили и разумели: да ради добра и појединца и једнога човека и добра читавог људског рода, читаве планете, морамо сарађивати, међусобно радити заједнички, пре свега ми хришћани. Није постребно да улажемо напоре да бисмо се као хришћани међусобно разумели. Наравно, морамо сарађивати и са људима који припадају другим религијама, али и са онима који осећају да немају потребу за Богом и декларишу се као неверници. Дакле, разумели смо и константовали оно на шта нас позива Јеванђеље и на шта нас позивају наше Цркве: нико не може без другога, а свакоме је потребан други, а то значи ближњи да бисмо могли да растемо као људски род и као човечанство.
