Српска Православна Црква Синиша Јовановић
Свети Мирон беше свештеник у Ахаји за царовања незнабожног цара Декија када поглавар те области беше Антипатр. Свети Мирон беше угледна и богата рода, по нарави благ и кротак, богољубив и човекољубив, и вођаше богоугодан живот.
Једном на сам дан Рождества Христова поглавар Антипатр уђе у цркву, да похвата хришћане скупљене на молитву и да их мучи. Видећи то, свети Мирон се испуни ревности божанске и изружи поглавара и исмеја га. Зато би ухваћен од поглавара и љуто мучен: најпре га обесише на дрвету и стругаше гвозденим гребенима и огњем жегоше; затим га бацише у силно ужарену и страховито разбуктану пећ, из које сукну пламен и сагоре сто педесет поглаваревих слугу који стајаху у близини, а светитељ, чуван благодаћу Христовом, стајаше усред пећи жив и нетакнут и благосиљаше Бога.
У то време видни беху у пећи свети анђели који окружаваху светитеља и огањ у хладовину претвараху. А када се пећ угаси и светитељ изиђе из ње неповређен, поглавар га стаде приморавати да се поклони идолима. Пошто светитељ не пристаде на то; мучитељ нареди да му секу кожу на кајише, од главе до ногу. Мученик дохвати један такав кајиш своје коже, и њиме удари мучитеља у лице. Онда му поново стругаше тело гвозденим гребенима, па га потом бацише зверовима да га поједу. Али га ни зверови не дарнуше. Тада поглавар Антипатр, видевши себе посрамљена од страдалца Христова Мирона, испуни се јарости и беса, те својим рукама уби себе. И тако погибе са хуком, предавши своју гадну душу ђаволима у пакао на вечито мучење. Свети пак мученик би одведен у град Кизик, и тамо му одсекоше главу, и он сконча предавши свету душу своју у руке Божје. Примивши на тај начин мученички венац, он уђе у радост Господа свога.
